My Way or No Way!

Dana 17. marta pisala sam o svom receptu za sreću. Pronašla sam ga, imam ga, primenjujem ga, provereno radi. Ovaj tekst objavljen je okviru projekta 365lepihdana koji predstavlja akciju za koju smatram da je veoma lepa i da se trudi sve da nas podseti na male stvari koje ulepšavaju svakodnevnicu. U svakom slučaju, ako i nikom ne pomaže, a ono svakako ne šteti. Možete pročitati priče iz života ljudi koji imaju čemu da se raduju, ali i ne morate. Mogu vas dotaći, ali i ne moraju. Ali, priče su lepe, optimizam je u redu. Ukoliko mene pitate, čak je i poželjan. Posebno u zemlji u kojoj živimo.

Dana 12. maja neko drugi pisao je o ovom projektu iz potpuno drugog ugla. Dve strane u printanom izdanju časopisa Vreme otišle su na nečiji blogpost. Nećemo to nazvati novinarskim člankom, jer je u pitanju lično zapažanje i mišljenje novinarke, koje bi bilo potpuno u redu da je objavljeno u okviru njenog bloga, ili kolumne. Tekst počinje konstatacijom da se u Srbiji loše živi i da to nije ništa novo, te da se i od same te rečenice ljudima diže kosa na glavi. Upravo tako. A onda tekst ide u potpuno drugom pravcu, gde, umesto da se piše i priča o tome zašto se u Srbiji živi loše (ne, to što se ukidaju radna mesta nije uzrok, to je posledica), kritikuje se projekat “forsiranja optimizma”, jer on navodno doprinosi tome da na površinu izbiju beznađe i pesimizam, te da je u pitanju samo reklamiranje onih koji su projekat pokrenuli i tako dalje. I potom sledi zaključak da su autori svih tih tekstova zapravo elita u Srbiji, te šta oni znaju o tome kako je kada je teško. Usput, autorka u tekstu spominje i moje šljapkanje po baricama kao nešto što je lepo, ali eto, ne radi pos’o, pa rekoh, da i ja kažem koju na ovu temu.

OK. Uvek je dobro čuti šta drugi ljudi misle i kako te vide. Svesna sam da se lako može desiti da izgubim kompas, pa da o sebi mislim nešto, što se kosi sa time kako me doživljavaju svi ostali. I razmišljala sam o tome što je autorka napisala. Nikada ranije sebe nisam doživljavala kao “pripadnika elite”. Ipak, nakon što sam razmislila o svemu što u tom tekstu piše, zaključila sam da je novinarka zaista bila u pravu. Jer, sama činjenica da sam pismena i da koristim internet automatski me “plasira” među elitu u Srbiji, a to je činjenica koja me veoma rastužuje. To da se u našoj zemlji elitom smatraju oni koji svoja primanja mogu da rastegnu od 1. do 1. u mesecu je tema o kojoj bi novinarka pre trebalo da piše, nego o tome kako greši onaj ko smatra optimizam poželjnim. Samim tim što imam posao i redovnu platu živim bolje nego većina građana Srbije. I to nipošto nije nešto zbog čega osećam potrebu da se izvinjavam, niti da se osećam krivom. Trebalo bi da se izvinjavaju oni zbog kojih ja, samim tim što imam posao i redovnu platu, živim bolje od većine građana Srbije.

Ako je elita neko ko sebi može da priušti optimizam, opet, jesam elita. Ali, u tom slučaju bila sam elita i kada sam morala da napustim fakultet i počnem da radim, jer od roditelja nisam mogla da očekujem da me školuju, jednako kao što sam elita i sada, kada finansiram svoje vanredno školovanje, i imam već više puta pomenut sjajan posao, koji mnogo volim, i pri tom redovnu platu.

Iako bi verovatno bilo poželjno u sve ovo dodati patetike, te na taj način začiniti tekst, apsolutno mi ne pada na pamet da pišem niti o tome koliko radim, čega sam se odrekla, niti kroz šta sam prošla. Živim u Srbiji, to je dovoljno da se stekne utisak. Ali sam srećna! Da li sam luda zbog toga? Možda. Ali ja svoje ludilo lečim smehom, šljapkanjem po baricama i razmišljanjem kako je sve u najboljem redu. Ne ni da će biti u najboljem redu, nego da već sad jeste. I, znate kako… Uvek i bude! I ne treba mi lekar opšte prakse da mi propiše novu kutiju sedativa. Smeh radi posao.

Da li zaista neko može da tvrdi da čovek koji je ostao bez posla nema apsolutno niti jedan više razlog da bude srećan? Poznavala sam ljude koji su bolovali od neizlečivih bolesti, i pri tom su bili puni optimizma i duha, srećni što imaju porodicu i prijatelje sa kojima mogu da dele dane koji su im ostali, ma koliko da ih je. A opet, poznavala sam i ljude koji su imali novca, bili su savršeno zdravi, a opet, bili su jezivo prazni i nesrećni. I onima koji su ostali bez posla, jednako kao i onima koji su nesrećni, uprkos novcu koji imaju, potrebno je pokazati da postoji svetlo, ne samo na kraju tunela, već i svuda usput. Njihovo je da li u to svetlo žele da gledaju ili ne, ali onaj ko ih okrene u tom pravcu nije učinio ništa loše. Naprotiv.

Prozivke da niko od nas nije učinio ništa da nekom zaista pomogne neću ni udostojiti komentara. Svako ko pomaže iz srca neće to koristiti da maše nekom ispred nosa i pokaže mu da nije u pravu, čak ni u ovakvim situacijama.

Za mene, optimizam je način života. U Srbiji, na malo šta drugo možete da se oslonite. Posao koji danas imamo, sutra možda nećemo imati. Ali, ponovo tvrdim ono što sam i u tekstu za 365lepihdana napisala – sreća dolazi od nas samih i apsolutno nema veze sa tim gde živimo; ni sreća ni nesreća nisu zapisane, samo događaji jesu, a od toga kako ih tumačimo i prihvatamo, zavisi hoćemo li biti srećni.

Tags: 365lepih dana, optimizam, recept za srecu, sreca

This entry was posted on Friday, May 13th, 2011 at 1:57 pm and is filed under Ja imam mišljenje!. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.