My Way or No Way!

…ali tek kada za svoje greške preuzmemo odgovornost i možemo da im se smejemo od srca, tek onda učimo.

Ova priča počela je malo naopako, od rečenice koja bi trebalo da bude poslednja. Ali, ništa zato, ja sam ionako manje-više sve u životu radila tako – naopako. U stanju sam da pratim mrava na njegovom putu i pazim kuda on gazi, a onda se sudarim sa slonom, jer ga nisam primetila. Eto, tako nekako, samo nema ni mrava ni slona u priči, al ima poente. I nije to tako ni loše, ako je moguće izvesti većinu stvari na dobar put i tako naopako, a ako i nije moguće, važno je upravo to iz prve rečenice – preuzeti odgovornost i iskreno se smejati sebi i tome kako je moguće tako pogrešiti. Ova priča mogla bi se lako nazvati i – kako sam shvatila da možda i nisam baš najpametnija na svetu!

A sada malo o napušenom anđelu. Ovo je, pored aranžiranja paradajza (nećemo o tome ) omiljena priča iz mog života većine mojih prijatelja. Hm… Možda mi i nisu neki prijatelji!
Dakle, bio je to jun 2009. godine, recimo 24 dan tog meseca. Petak, toga se sećam. Već više od tri godine radila sam kao urednik tabloida TV Novele i smatrala da apsolutno sve imam pod kontrolom. Poslali smo pripremu za novi broj, čini mi se 52 po redu, u štampu. Otišli smo kućama, spremni da uživamo u vikendu. I tako se ja uveče spremam za izlazak, kad mi zvoni telefon – zove direktorica.
- Ovaaaj… Kako se zove ona serija čiji nam je poster na K2 i K3 (unutrašnje korice magazina, prim. aut.), pita me ona.
- Napušteni anđeo, što?, samouvereno ću ja, kao šta tu može da ne valja.
- E… pa mi smo poslali… oni su odštampali… piše “napušeni anđeo”.

Ja – krećem da vrištim od smeha. Bukvalno. Pod jedan – na stresne situacije uvek reagujem smehom (kad su mi javili da je umro jedan član porodice pala sam sa stolice od smeha, ozbiljno). Pod dva – pa, stvarno je smešno!
Direktorica, i tada, kao i uvek maksimalno korektna i pokušava da nađe najbolje rešenje – da li da šaljemo ispravljeno pa da štampaju ponovo, koliki je trošak, kolika bi bila šteta da u ovakvom obliku poster izađe (ipak, najveći procenat čitalaca su tinejdžeri)… Ona o svemu tome misli, a ja – ne mogu da dođem sebi od smeha.
I tako, došla ja sebi, rešili problem. Štampali ponovo, ja otkupila one sa greškom. Sve jasno kao dan – krivica samo moja, insistirala sam da isključivo ja odgovaram za to. Iz čisto pedagoških razloga, i oni koji bi bili u lancu proizvodnje da ih ja, samouvereno i iz čiste gluposti, nisam preskočila (zašto bi se radila lektura i korektura postera, živote, šta tu može da se pogreši) bili su “zakačeni” – što je za mene bila posebna škola, jer su zbog mene odgovarali oni koji nisu bili krivi.

Dakle, lekcija broj jedan koju sam tada naučila – ako mislim da ne mogu pogrešiti u nečemu, gotovo sigurno ću pogrešiti. I ne samo sa “anđelom” – tako sam i u osnovnoj školi, sigurna u svoje znanje matematike sve zadatke rešavala do samog kraja bez problema, a onda mi 1 na kvadrat bude dva. Jer, tu je nemoguće pogrešiti!
Lekcija broj dva – ako drugi ljudi zavise od mene, ne mogu se ponašati kao da se njih ne tiče šta radim. Tako, recimo, o, vi bahati pušači, u kafiću nemojte mlatiti cigaretom u rukama, u redu je što je to vama zabavno i mislite da ste seksi, ali nekog možete opeći.
Lekcija broj tri – tek kada te udari po džepu, naučiš kako treba. Zato sam, valjda, lakše učila fiziku na privatnim časovima, nego na redovnoj nastavi.

I naravno, još jednom sam shvatila da – smeh leči sve, sa osmehom na usnama sve je lakše, zato se treba smejati kada god je to moguće.

Zato, eto, Slađana Zdravković, nasmej se i ti. Pala si, i to na više načina. Ustani, jer bezveze je ležati a i sramota tako ne prolazi. I ne moraš ti znati nijedan citat. Al nemoj ni stati ispred nekog i tvrditi da ga znaš. U budućnosti, možda ćeš se jednom iskreno nasmejati tome što ti se desilo. A tek ako ta budućnost bude daleko od politike, znaćeš da si nešto i naučila.

 

Tags: lekcije o zivotu, napuseni andjeo, osmeh, sladjana zdravkovic

This entry was posted on Monday, March 28th, 2011 at 9:59 pm and is filed under Ja imam mišljenje!. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.