Zašto sam sklona tome da pre verujem u rešenja nego u probleme
Jedna od omiljenih šala (ako dalje čitate, shvatićete da mi šale i nisu baš neke) odavno mi je – problem, ako ga dovoljno dugo ignorišeš, nestane. I dok neki shvataju očiglednu ironiju te rečenice, neki drugi na istoj, nažalost, zasnivaju svoju životnu filozofiju.
Pojedini ce videti ovaj naslov i pomisliti – pričaš gluposti, problem uvek nastaje pre rešenja. A zapravo, vrlo je jednostavno – ako imaš rešenje, nemaš problem. Ako imaš problem, nemaš rešenje. Ako ga dugo nemaš, znači da ignorišeš problem nadajući se da (ne)će nestati.
Jedan od trenutno najvećih problema kod nas je nezaposlenost. Namerno pritom ne govorim o nemogućnosti zaposlenja, niti o manjku radnih mesta, već o tome da ljudi, eto, ne rade. Šta je rešenje? Pa nađite posao. Šta je problem? E, problem je što mi živimo u zemlji rođenih direktora, gde svi na svet dolaze carskim rezom jer fotelja ne može da izađe prirodnim putem. Istina, stanje u zemlji je takvo kakvo jeste – loše. Malo ko može da se zaposli u svojoj struci i malo koga plaćaju onoliko koliko on misli da vredi. Ali da posla nema – nije istina. Tačka. Ima ga, ali nije odgovarajući. Dakle – ako ne dobijem posao kakav želim, neću raditi nikakav – to je stav koji sam nebrojeno puta čula. Naravno, čula sam i one – samo da mi je da dobijem posao, radiću bilo šta – pa kada mu neko ponudi posao (istina, neodgovarajući), odbije ga. A izgovori koje sam čula bili su najneverovatniji mogući – daleko mi je od kuće (moj favorit); ne odgovara mi radno vreme (potpuno razumem potrebu da, kada se prikazuje tvoja omiljena serija sediš ispred TVa, a ne na poslu); nije to posao za mene (razumem, nisi direktor); to je teško (dušo, život je težak, posebno kada ga takvim napraviš); taj gazda me mrzi (mora da si se žestoko potrudio, jer te je video dva puta u životu), ili, konkurent favoritu – gazdina žena me mrzi (ovo je izgovor verovatno svih žena koje su ikada dobile otkaz).
I nikako mi nije namera da tvrdim da je lepše i lakše nego što jeste. Samo, zar nam nije dosta konstantnog prebacivanja krivice na nekog drugog? Počnemo od komšije čija nam krava nije mila, preko nastavnika/profesora koji su ljubomorni jer njihov predmet znamo bolje od njih samih, šefova koji su nesposobnjakovići koji su tu došli preko veze pa su na nama našli da se istresaju, pa pređemo na državu koja nam nije obezbedila bolji život, a obično završimo na tome da je za sve kriva Amerika i Bill Clinton. Sve je to u redu, nego šta govori o nama to što od nekog očekujemo da nam obezbedi bolji život?
Naravno, naša kolektivna svest nalaže nam da čim se probudimo i iskrmeljamo zaposednemo sto u omiljenoj kafani, ispijemo kilogram kafe, zrno po zrno i pretresemo šta se juče desilo na Farmi – kome smrdi iz usta, a ko je koga savatao na senu. A kada pređemo te najvažnije teme, pljucnućemo državu koja nam ne da posao…
I kad se već dotaknuh Farme… U toj istoj Srbiji gde niko nema posla i nema ‘leba da jede, svi imaju kredita da glasaju da Miloš Bojanić/Ekrem Jevrić pobedi ili da Vendi ispadne. Ja zapravo volim da su 1 i 1 – 2. Ovo je za mene već viša matematika.
Ali, kad sve to presaberem, jedini zaključak koji mi se nameće je da mi zapravo nemamo problema… Bar ne onih “spolja”… Najveći problem smo mi sami.
Tags: farma, kafana, nezaposlenost, srbija, za sve je kriva amerika
November 30th, 2010 at 8:54 pm
bravo, Anja. Kao da si mene pitala.
November 30th, 2010 at 9:17 pm
Potpuno si u pravu. Ja sam svojedobno trazio radnika za sezonski posao vezan uz graficku pripremu. Najjednostavniji, najnize rangirani posao, moze ga raditi bilo tko sa znanjem svih slova abecede, znanjem ukljucivanja kompjutera i znanjem ukljucivanja Photoshopa. Obuka traje pola sata. Po komadu dobis 0,5
November 30th, 2010 at 9:33 pm
Drago mi je da si kreirala svoj prostor za pisanje, pratim vec neko vreme komentare na twitteru. Britko i u glavu prvim tekstom. Samo nastavi.
Po meni su Seherezada, Farma i kladionice domaca verzija Matrixa. Kao da su napravljeni da bi srkali zivotnu energiju ljudima, dok im um zamajavaju glupostima.
Svuda se cuje prica kako ima previse zaposlenih u upravi, drzavnim poslovima i slicno, bas sam sinoc razmisljao o tome, kao zaposlen, gde god da odes izgubices ne pola sata vec pola dana da nesto zavrsis od papira. Pa gde su onda svi ti zaposleni kad svuda moras da cekas sto godina da bi nesto zavrsio. Zar nije logicno da zaposlis 200 ljudi da bi ubrzao 20.000 ljudi. Ne znam iskreno odakle bih poceo.
Meni je jako interesantno, moj posao je kreativan i moj zivot su ideje. Svaki put kada predstavim neku novu ideju 95% odgovori navodeci koje su sve prepreke da se ideja ostvari, samo 5% predlozi dalje ideje kako da ideja bude bolja. Ali sa druge strane, nije los filter, odmah znas sa kim da radis ubuduce.
November 30th, 2010 at 10:37 pm
Ja bih samo malo prosirio Ivanovu teoriju.
Svi koji se ne brinu o sebi, ciste svoju odecu i kupuju svoju hranu su u Matriksu. Zive virtuelni zivot i ne zele da izadu iz njega.
Vecina ljudi koja zeli da zivi i razvija se – ne zeli da trosi vreme na farme i gluposti.
November 30th, 2010 at 11:00 pm
[...] My Way or No Way!By sapke – December 1, 2010Posted in: BLOG DANA Jos jedan dezurni imalac misljenja. [...]
December 1st, 2010 at 12:49 am
U pravu je Ivan Recevic, dokle god neko drugi ima da brine o ekonomiji, kuci i svemu ostalom – lenji ce ostati lenji. Ja sam pocela da radim sa 16 godina, vikendom, u magacinu garderobe gde sam lepila cene na odecu i slagala ih po velicini i boji. Tamo sam radila do kraja srednje skole, da ne pricam posle o poslovima pored faksa. Dokle god imas volju, zelju i dok god si uporan – SVE MOZE!
Pocnes na dnu, penjes se ka gore – znanjem i radom. Drugacije ne moze.
Inace, mi ni nemamo pink televiziju, u startu smo je obrisali jer stvarno ne pamtim da sam iakada ista kvalitetno gledala tu. I kada se pojavim na poslu i odmah u startu mi kazu: “Jao jesi videla jucer sta je bilo na farmi?”, zeludac mi se okrene. VI to gledate, sto znaci da i VASA deca to gledaju, sto znaci da ih bas vaspitate onako kako treba – budi idiot, kreten i jednog dana ces zaradjivati pare a da nista ne radis. Uzas.
:*
December 15th, 2010 at 5:01 pm
Nisi uspeo nikoga da nades? Kakve to budale nece 600
December 16th, 2010 at 11:12 am
Bilo je ljeto pa je ekipi lakse bilo lezati nego raditi. Na kraju sam to ja napravio i ustedio pare
December 17th, 2010 at 8:21 pm
Sve varira od slucaja do slucaja. Ja sam se sa 20 godina smejala vrsnjacima koji bi da rade, sa 22 sam prvi put nesto zaradila, osetila
“Daleko mi je od kuce” nije bas uvek izgovor. Ukoliko ti treba deset sati da odes, vratis se i budes na poslu, a ako tamo i jedes i nemas neki topli obrok, vise ti se isplati da radis kod kuce i jedes ono sto ti prave tvoji.
Ljubitelji Farme takode umiru za poslednjim modelom mobilnog telefona. Mislim, moraju da glasaju sa necega besnog za pomenutog Ekrema.
Usput, nisi editovala about stranicu. I pozdravljam otvaranje bloga.
December 25th, 2010 at 12:14 am
Sasvim slucajno sam naletela na ovaj tekst, i mogu ti reci da mi je bas drago – potpuno se slazem s tobom, a dodala bih jos i da kad god pokusas da kazes ovo ljudima o kojima se govoris, dobijes veoma agresivnu reakciju.
Ono sto je posebno tuzno je to da se u sred te bagre koja bi da ne radi nista a zaraduje besne pare izgubi glas onih koji zapravo uprkos ulozenom trudu ne mogu da pronadu posao – a ima i takvih. Imam, na primer, drugaricu koja vec pola godine salje CV bukvalno svuda, bez obzira na radno vreme, vrstu posla, udaljenost od kuce i slicne stvari, maje se po razgovorima, radi do iznemoglosti kad god dobije nesto privremeno, honorarno ili probno. Za stalno ne moze da se zaposli nigde, cak i na mesto cistacice: ne znam sta je, ali kazu – treba veza.
O talentovanim mladim naucnicima koji ne dobijaju ama bas nikakvu podrsku i pomoc drzave ili ohrabrenje drustva da rade to sto vole i umeju uprkos kolosalnom zalaganju da ne govorim.
Prema tome, postoje dve strane medalje, pri cemu, nazalost, ona ruznija zataskava onu koja je stvarno tragicna.
Blog sad listam dalje, mislim da ce se citati.
))
January 13th, 2011 at 11:31 am
[...] Zasto sam sklona tome da pre verujem u resenja nego u probleme “…sta govori o nama to sto od nekog ocekujemo da nam obezbedi bolji zivot? Naravno, nasa kolektivna svest nalaze nam da cim se probudimo i iskrmeljamo zaposednemo sto u omiljenoj kafani, ispijemo kilogram kafe, zrno po zrno i pretresemo sta se juce desilo na Farmi
January 13th, 2011 at 12:54 pm
Ovaj dio sa direktorskom foteljom sam vec 2 puta danas citirao, a citirat cu ga i dalje. Svaka cast!